Proveli smo jednu i po godinu dana dok smo se pripremali za G4 Challenger za 2006. godinu i tada smo postali meštani. Bili smo u Santa Cruzu i znali smo najbolje barove, najbolje rute i najbolje kontakte.

U našoj grupi bilo je dva Šveđanina, jedan Južnoafrikanac, nekoliko Britanaca i Španac. Šest momaka koji su tražili najbolje lokacije koje je Bolivija mogla da ponudi. Morali smo da ih pronađemo, testiramo i ocenimo. Bio je to veliki posao. Pronašli smo fantastična mesta gde niko nije bio - čak ni lokalni vodiči.


Jednog dana pratili smo ono za šta smo mislili da je staza. Kako je put krenuo uzbrdo, nije bilo S vijuga - već je krenuo ravno gore. Bilo je očigledno da su tamo položili kablove. Put je bio jako, jako strm. Na kraju to nije bilo problem za Discovery, ali bilo je zastrašujuće koliko je sam predeo bio strm.


Bolivija ima ekstremne "wasgboar"puteve, valoviteusled formiranja periodičnih, poprečnih pukotina na površini šljunčanih i zemljanih puteva . Svi su šljunčani i ako naiđete na te deonice u Švedskoj ili Engleskoj, vozili biste pet kilometara na sat, jer znate da bi bili dugački samo oko 100m. Ali u Boliviji je takav bio ceo put. Naš mehaničar je rekao da ono što smo u jednom danu uradili u Boliviji znači veće apsorpcije udara nego što jedan automobil ostvari tokom čitavog životnog veka u Velikoj Britaniji.